Samostalno učenje kod dece

Rezultati naučnih istraživanja su nepobitno pokazali da sva deca do, otprilike, dvanaeste godine starosti brzo i lako uče i učenje im pruža zadovoljstvo. Razlog za to je što im podjednako rade leva hemisfera mozga, koja je zadužena za logičko-analitičke operacije, manipulisanje slovima, brojevima, rečima, linearno organizovanje i tumačenje informacija, i desna hemisfera koja je najviše zainteresovana za maštu (stvaranje mentalnih slika i mentalnih filmova), intuiciju, razlikovanje boja, trodimenzionalno poimanje prostora, ritmove i kretanje, kao i sagledavanje kompletne slike.

Zašto deca brzo i lako uče u predškolskom uzrastu?

U predškolskom uzrastu deca učenje doživljavaju kao zabavu i igru. Takve su im i metode učenja. Svakoga dana crtaju, bojicama boje crteže, sviraju i pevaju, roditelji im čitaju pesmice, bajke, basne, mnogo se kreću, igraju u parku, istražuju prirodu, uče veštine hvatanja, bacanja i šutiranja lopte, uče okretne igre, valjaju se po podlozi, prave kolutove, okreću se oko svoje uzdužne ose, … Najvažnije od svega je da deca učenje ne shvataju kao obavezu – ništa im se naređuje da učine. Pojednostavljeno rečeno, samo “moraju” da se hrane, da spavaju, da se oblače i svlače i da održavaju ličnu higijenu, kupaju… A da li to deca vole? Ne! Baš zato što to shvataju kao nešto što “moraju” da učine.

Zato je izuzetno važno da deca od najranijeg uzrasta – kroz igru i zabavu – steknu radne navike koje će im kasnije, u školi, biti itekako potrebne. Tada će i to što “mora” da se uradi, biti kao igra.

Značajno je i to da u ovom, predškolskom periodu dete nije opterećeno velikim brojem obaveza, pa ima dovoljno vremena da postepeno usvoji i prihvati i neku od obaveza koja mu se, u početku, ne dopada. Kada dete krene u školu, menja se ne samo pojam obaveze (sada to uopšte ne liči na igru), već i brzina kojom ono treba da prihvati neku obavezu (kada učitelj zada domaći zadatak, ma koliko se taj zadatak detetu možda ne dopada, prisiljeno je da ga ipak uradi, i to ne bilo kada, već odmah za sutra, na primer), kao i broj novih obaveza (jutarnje “prisilno” buđenje, prisustvovanje nastavi, ponašanje u školi, uspostavljanje odgovarajućih odnosa sa vršnjacima, izrada domaćih zadataka,… ). Dete koje se igralo do polaska u školu i u čijem je životu sve bilo podređeno tome da mu vreme protekne što zabavnije, prirodno će se opirati onome što ne voli, odnosno, svim onim aktivnostima koje doživljava kao neprijatne.



Ako u nečemu ne uživa, neće ni pokušati da to savlada. Podrazumeva se da bi učenje bilo daleko lakše kada bi nalikovalo na ono što je dete kao iskustvo učenja imalo u vrtiću – učenje kroz igru. Takođe, što vi više uspevate da detetu pomognete da školsko učenje doživi kao igru, ono će biti uspešnije u učenju, a prelazak na klasično učenje – koje je jos uvek najzastupljenije u našem školstvu – biće “bezbolnije”. O tome bi trebalo da vode računa i njihovi učitelji!

Radne navike 

Od najranijeg detinjstva roditelji treba da rade na sticanju radnih navika kod svoje dece. Kako? Tako što će, zajedno sa detetom, da obavljaju “poslove” koje žele da im “nametnu”. Kupanje, pranje ruku, zuba, umivanje za urednost (slaganje igračaka i odeće pre spavanja), kao i za naviku da pomažu roditeljima u jednostavnijim poslovima (“Idemo da bacimo smeće. Hajde da operemo tanjire. Hajde da očistimo dvorište. Hajde da očistimo obuću”).

Ove i slične navike iz ranog detinjstva utiču na kasnije formiranje radnih navika, važnih za školsko učenje. Po čemu se razlikuju deca sa dobrim radnim navikama od onih koji ih nemaju? Oni ne obraćaju pažnju na smetnje sa strane, uče samostalno, koriste poveznice, razlikuju važno od nevažnog, dobro koriste vreme koje im je na raspolaganju, predviđaju i postavljaju pitanja, sama traže odgovore (ako ih ne nađu, traže pomoć), počinju učenje bez odlaganja, imaju precizno utvrđen cilj).

Radne navike nisu nešto sa čim se deca rađaju. One se stiču i nikad nije kasno da se steknu dobre radne navike

Mape učenja (uma) – put ka samostalnom, kreativnom učenju

Veliki broj učenika, praktično od polaska u školu, uče na najteži mogući način – “bubajući”, učeći napamet školsko gradivo. Zatim se zapamćeno gradivo reprodukuje u školi i “zaradi” odgovarajuća ocena. Ceo proces se obnavlja i tako taj način učenja postaje navika i model po kome učenici uče. Setite se, na primer, koliko smo pesmica “naučili” u prva 4 razreda osnovne škole. Sve smo ih znali od reči do reči. pljuštale su petice. A koliko se tih pesmica sećamo danas? Dve, jedne, nijedne? To se dešava zato što se naučene informacije nikad nisu smestile u dugotrajnu memoriju. Kakav je krajnji rezultat takvog načina učenja? Učenici tvrde: “Brzo pamtim – još brže zaboravljam”. A, da li je to cilj? Naravno da nije. Zato se dešava da učenici više puta uče jedno isto. Zapamte – zaborave, zapamte – zaborave. Do čega to dovodi? – javlja se manjak samopouzdanja i samopoštovanja; – učenik misli da nije dovoljno inteligentan da savlada nastavno gradivo u datom roku; – učenje postaje dosadno, – potrebno je mnogo samodiscipline (koju većina učenika nema); – učenik smatra da nema dovoljno vremena, i – učenik prestaje da voli učenje.

Radeći s velikim brojem đaka i studenata, u svojoj dvadesetogodišnjoj praksi, primetio sam da decu, bar većinu njih, niko nije učio kako da razmišljaju, kako da koriste svoj mozak na prirodan način, kako da povezuju ideje, činjenice, nastavno gradivo. Na seminarima Efikasno učenje za decu i Briljantno učenje, deca prvo nauče kako njihov mozak funkcioniše, koje intelektualne veštine poseduju leva i desna hemisfera mozga, kakve vrsta poveznica (asocijacija) postoje, kako da podatke razumeju, kako da ih povežu, kako da ih zapamte i kako da ih se sete kada su im potrebni. Zatim nauče koje vrste pamćenja poseduju. Koje su njihove karakteristike. Kada i kako da ih koriste u funkciji ciljeva učenja. Potom nauče šta su to ključne reči, koje su njihove osobine, kako da ih pronađu u lekciji, kako da ih povežu i zapamte i, što je najvažnije, da razumeju naučenu lekciju. U tome im mogu pomoći Mape učenja (uma).



Mape učenja su asocijativni razgranati dijagrami koji se stvaraju u vezi sa gradivom koje učimo. Na velikom papiru bez linija se prvo nacrta centralni lik, na primer, naslov lekcije. Zatim se iz centralnog lika na više strana granaju zakrivljene linije u raznim bojama a iznad njih se pišu i/ili crtaju glavne ključne reči. Posle toga se, iz tih grana granaju linije drugog reda, trećeg reda, sve dok se na Mapu ne postave sve ključne reči, po stepenu važnosti, iz lekcije. Cela lekcija, ili više njih, je vidljiva na jednom listu papira. Tada učenik vidi kako i na koji način je povezao ključne pojmove u lekciji, da li je napravio neku grešku i gde. Na taj način učenik uči da razmišlja, da istražuje učeći i da uči istražujući. Uči kako da odvoji važno od nevažnog. Tako učenik postiže odlično razumevanje, pamćenje i prisećanje naučenog materijala. Imajući u vidu da gotovo stalno crta, piše i povezuje važne stvari, počinje da se igra učeći i da uči igrajući se.  Na taj način se vraća u najranije detinjstvo kada je sve bilo igra, zabava, istraživanje, razumevanje i sticanje iskustava. Krajnji rezultat je da učenik ponovo zavoli učenje i želi da uči i više nego što je predviđeno nastavnim planom i programom.

Daću vam jedan primer da testirate sebe (taj primer dajem i deci na seminarima):

Zapamtite reč hipotomnostroseskvipedaliofobija – što znači strah od dugačkih reči. Uključite štopericu i izmerite koliko vam je vremena bilo potrebno da zapamtite reč. Sutradan probajte da setite reči – zapišite ono čega se sećate i uporedite sa originalom. Ako je svako slovo na svom mestu – čestitam. Ako nije, nastavite s pamćenjem. Kad se možete setiti cele reči, bez greške, “zaboravite” na nju nekoliko dana. Potom, probajte da se još jednom setite. Koji je rezultat?

Domaći zadaci

Od početka pohađanja osnovne škole trudite se da uspostavite naviku deteta da samostalno uradi svoje zadatke. Domaći zadaci su obaveza vašeg deteta, a vaše je samo da kontrolišete da li su urađeni. Budite aktivna podrška puna ljubavi i razumevanja, ali se direktno uključite u izradu zadatka samo ukoliko dete traži objašnjenje za nešto što ne razume ili samostalno ne može da uradi. To ne znači da ćete uraditi zadatak umesto deteta. (Roditelji su često umorni od posla i drugih obaveza pa im je najlakše i najbrže da detetu urade zadatak. To je najveća greška koju čini veliki broj roditelja).

Obavljajući umesto deteta ono što je deo njegovih obaveza, ne samo da utičete na to da dete ne razume školsko gradivo (jer je izrada domaćih zadataka utvrđivanje i uvežbavanje pređenog gradiva, a dobro savladan deo gradiva je uslov razumevanja onoga što sledi), već mu dajete podršku da postane lenj i da očekuje da njegove obaveze preuzme neko drugi. Bolje je da dete ode u školu bez urađenog domaćeg zadatka i da se suoči sa posledicama, nego da učite dete prevari ako ode u školu sa urađenim zadatkom koji ste vi uradili. Učite dete da po završenom domaćem zadatku još jednom proveri da li je sve uradilo i da li je sve tačno. Ako ne možete ili ne znate kako da pomognete svome detetu obratite se ljudima koji to mogu. Možda neko iz kruga porodice, drug, drugarica iz škole, komšija ili profesionalac koji će naučiti vaše dete kako da uči sa zadovoljstvom i lakoćom. Od izuzetne važnosti je da podstaknete dete da proslavi svaki uspeh u izradi zadataka. Zajedno se radujte uspešno urađenom poslu, bez obzira koji je u pitanju. Tako će, tzv. srednji mozak ili limbički mozak deteta postati “gladan” uspeha i motivisaće dete da i ubuduće želi i ostvaruje uspeh. To je takozvana unutrašnja motivacija, nešto što vas iznutra tera da postižete sve više i više. Najuspešniji ljudi na svetu, poslovni ljudi, naučnici, sportisti, umetnici, političari, velike vođe, duhovnici i ostali, su uvek “gladni” znanja i uspeha i uvek žele više da postignu.

I vaše dete može biti jedan od njih! Njegov uspeh zavisi i od vas! Imajte to na umu!